Ne mogu da smislim dubokouman naziv

                Mi smo se nekad verali po drveću i gađali trulim kruškama. Čak smo jedanput Peru obesili jednom nogom za  jabuku jer je odbio da izvrši neku Strahinjinu naredbu. Jadnik je tu visio sve dok baba Teta nije čula njegovo zapomaganje i naše umiranje od smeha i došla sa makazicama za nokte da preseče kanap vezan  komplikovanije od Gordijevog čvora.

                Skupljali smo sličice za albume, igrali pola-cela, slika-belo. Onaj koji bi prvi popunio album, a to je bio uvek Pavle, bi bio omiljen u ekipici i predmet zavisti druge dece. Nudili bismo mu stvari poput najjačeg bej-blejda, svih pet karata za prizivanje Eksodije, čak i da mu zaveštamo jetru u slučaju da postane pijandura kao čika-Abz kad porastemo, da bi nam dao neke od duplikata koji nama, eto, fale da i mi popunimo album.

                Verovali smo u mitove da, ako se slepi miš popiški na teme, da ostaneš na mestu ćelav, i da ti kosa nikad više neće porasti, i da, kad padne mrak, u Paspajevom dvorištu ide njegov duh, jer on valjda beše umro, i sad mi tu ne smemo igrati straže.

                Vrhunac stvari koje se ne smeju raditi, su bile ''masne fote'' koje smo igrali na rođendanima. Katarina je znala da zbiberi najbrutalnije stvari, poput : ˝ova fota neka s ovom fotom leži 35 sekundi na krevetu˝, ili : ˝ova fota neka ovu fotu poljubi u obraz˝, što bi ona ( ta random fota), uradila sa takvom facom gađenja kao da je pod pretnjom smrću primorana da sedne sa osobom suprotnog pola u klupu, što je, inače, bila ogromna sramota.

                Jedini put kad bismo uzimali alkohol, jeste čaša vina za Božić (u stvari, količinski, to je bila zapremina koja stane u jedan čep), a pritom bi se momentalno ušljokali od samog mirisa istog.

                A kako bi jedan fragment svog detinjstva prepričao jedan desetogodišnji klinac koji ima smart foun, maj spejs, fejsbuk? Ili jedna devojčica koja piše statuse tipa : ''klikni na download, možda me i skineš'', ''kažeš spavala si s mojim dečkom, e pa ja s tvojim nisam oka sklopila!'' (pritom napisanih tzv. ''mwax'' fonetikom)?  Nikako. Jer sve što oni rade jeste što sede za računarom, a ostalo vreme jure za godinama koje su veće od kvadrata njihovih.

                U grad izlaze da bi se slikali sa flašom piva za čije držanje im trebaju obe ruke, i da bi u neko doba napisali status da je u gradu ekstra, i objavili album sa naslovom nekog dubokoumnog stiha Dare Bubamare, Lepe Brene i kompanije, u kom su svi, jel'te, mrtvi pijani.

                Žao mi je njih, jer nikad neće znati kako je lepo kada si sa nekih 12-13 godina obična klinka koja, umesto što se uveče sprema da luduje uz tandara-mandara pesme ''grand-diva'', leži u krevetu i razmišlja : ˝Da li me je pogledao danas u školi?˝

• Jun 2012 [3]

• Generalna [3] 

• Do you ride cangaroos in Australia? No, do you ride fat kids in America?
• Pikaču, ja biram tebe
• Čestitamo