Svi se pitamo, zašto su se mušice koje su prošlog leta bile mala neuhvatljiva stvorenja koja ni očima nismo mogli da stignemo, a kamoli mušolovkom, ove godine pretvorile u debele krmače koje, na svo naše čuđenje, ne nestanu u vidu magle kada ih prekinemo u sisanju naše krvi malim mrdanjem dela tela na kome tu radnju obavljaju, nego stoje na istom mestu, ponašajući se kao neka izraslina, i još krvničkije zabiju onu svoju cevčicu, šaljući nam poruku : ˝Ma ko te šiša˝.
Prvih dana ovog leta smo mogli doživeti da ih uhvatimo golim rukama, i onda oko toga histerisati naredna 2 sata i zvati mamu na posao, dedu u pošti, ujnu iz Švedske i burazera na faksu da bismo im rekli ono što nikad nisu ni pomislili da će čuti, a to je : ˝Uhvatio sam mušicu golim rukama!!˝
Kao što rekoh, prvih dana, to je bila prava atrakcija. Deca su se busala u grudi od ponosa što im od slinog sedenja i jedenja ispred kompjutera, a što ih je pretvorilo u lenje debele gmazove koji kako prdnu, opet traže još, ipak nije iščezla ona primatska sposobnost hvatanja životinje koja, za promenu, nema oblik mesnog nareska ili Matijevićevih viršli.
Ali, kolektivno razočarenje se raširilo kada su otkrili da su se te mušice, otkako se hrane nedefinisanim oblicima života iz njihovih tastatura, pretvorile u masivne mutante koji su spretni isto koliko crkavajući irvas sa uganutim člankom.
To je navelo decu da razmisle malo, kako bi bilo lepo kad bi ponovo mogli da vide šta to drže dok piške ili da mogu da plivaju u morskim dubinama bez straha da će ih sopstveno salo odvući na dno poput gvozdenog tega.
Šta je poenta ove priče? ˝Deco, jedite za kuhinjskim stolom da ne bismo imali debele mušice˝? Ne, ja želim da kažem da, umesto što bulje u ekran do tačke kada im atrofiraju mišići ili im potpuno iščezne provitamin D, treba da nauče da budu korisnici računara, a ne zavisnici. Da, umesto što vreme provode kroz virtuelno druženje udišući vazduh koji su pre minut izdahnuli, treba da izađu napolje i žive život punim plućima.
Mi smo se nekad verali po drveću i gađali trulim kruškama. Čak smo jedanput Peru obesili jednom nogom za jabuku jer je odbio da izvrši neku Strahinjinu naredbu. Jadnik je tu visio sve dok baba Teta nije čula njegovo zapomaganje i naše umiranje od smeha i došla sa makazicama za nokte da preseče kanap vezan komplikovanije od Gordijevog čvora.
Skupljali smo sličice za albume, igrali pola-cela, slika-belo. Onaj koji bi prvi popunio album, a to je bio uvek Pavle, bi bio omiljen u ekipici i predmet zavisti druge dece. Nudili bismo mu stvari poput najjačeg bej-blejda, svih pet karata za prizivanje Eksodije, čak i da mu zaveštamo jetru u slučaju da postane pijandura kao čika-Abz kad porastemo, da bi nam dao neke od duplikata koji nama, eto, fale da i mi popunimo album.
Verovali smo u mitove da, ako se slepi miš popiški na teme, da ostaneš na mestu ćelav, i da ti kosa nikad više neće porasti, i da, kad padne mrak, u Paspajevom dvorištu ide njegov duh, jer on valjda beše umro, i sad mi tu ne smemo igrati straže.
Vrhunac stvari koje se ne smeju raditi, su bile ''masne fote'' koje smo igrali na rođendanima. Katarina je znala da zbiberi najbrutalnije stvari, poput : ˝ova fota neka s ovom fotom leži 35 sekundi na krevetu˝, ili : ˝ova fota neka ovu fotu poljubi u obraz˝, što bi ona ( ta random fota), uradila sa takvom facom gađenja kao da je pod pretnjom smrću primorana da sedne sa osobom suprotnog pola u klupu, što je, inače, bila ogromna sramota.
Jedini put kad bismo uzimali alkohol, jeste čaša vina za Božić (u stvari, količinski, to je bila zapremina koja stane u jedan čep), a pritom bi se momentalno ušljokali od samog mirisa istog.
A kako bi jedan fragment svog detinjstva prepričao jedan desetogodišnji klinac koji ima smart foun, maj spejs, fejsbuk? Ili jedna devojčica koja piše statuse tipa : ''klikni na download, možda me i skineš'', ''kažeš spavala si s mojim dečkom, e pa ja s tvojim nisam oka sklopila!'' (pritom napisanih tzv. ''mwax'' fonetikom)? Nikako. Jer sve što oni rade jeste što sede za računarom, a ostalo vreme jure za godinama koje su veće od kvadrata njihovih.
U grad izlaze da bi se slikali sa flašom piva za čije držanje im trebaju obe ruke, i da bi u neko doba napisali status da je u gradu ekstra, i objavili album sa naslovom nekog dubokoumnog stiha Dare Bubamare, Lepe Brene i kompanije, u kom su svi, jel'te, mrtvi pijani.
Žao mi je njih, jer nikad neće znati kako je lepo kada si sa nekih 12-13 godina obična klinka koja, umesto što se uveče sprema da luduje uz tandara-mandara pesme ''grand-diva'', leži u krevetu i razmišlja : ˝Da li me je pogledao danas u školi?˝
| « | Januar 2026 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Jun 2012 [3]
